Najemotivnija srpska masonska novela...

Dragi i uzvišeno cenjeni Brate Nikola, 


Značajno sam dirnut pismom, koje dobih pre dva dana, baš na moj bogompoklonjeni, svečani, sedamdeseti rođendan. Kažem, dirnut, iz više razloga, Brate Nikola; prvo, tvojom bratskom i ljudskom brigom za mene i moje zdravlje, a drugo: malo ih je koji se sete rođendana, nas matoraca, a naročito nas koji smo nekom vrstom večnosti udaljeni jedni od drugijeh. Ima i treće; ona poluoronula i meni, sada, veoma značajna, vremenom k'o sepijom proživela slika, koju si mi poslao, rasplaka me i potrese do te mere, da su mogli i za zločin iz nehata da te optuže, ali srce je izdržalo. Pa gde je, samo, nađe? Od svijeh prijatelja sa slike mislim da su samo dvojica statista u čudnim i tajnim odorama još preostali(?). Ne mogadoh, i pored sve pameti, koju valjda još uvek ova sedara pokriva, da se setim onoga najvišeg u gornjem redu, ali kada češljah neke dokumente i od pamtiveka papire, pronađoh da mi je lično on potpisao pasoš, kada sam njega i njegovu braću u Beogradu, davne jedne godine, posetio. Beše to Neven Radulović, u ono vreme, sekretar. 

Pitaš me za Evicu! Dragi moj Nikola, da si mi živ i zdrav, moja Evica, moja pčelica, izvor snage i sveg što me srećnog i lepotom ispunjenog, činjaše, se večno udomila još pre šest, meni tužnih i nemilih godina. Mislio sam uvek, da je nezamenljiva, da me je Bog s' namerom u pečalbu odvukao, kako bi je upoznao, i ne bih kriva mišljenja. Ne pomišljah da se ponovo ženim. Šta znam, ne treba mi to. Dete mi je prilično daleko, a bilo bi možda pametno da sa nekim, meni dragim bićem i stvorenjem, prozborim po koju u zoru kad ustanem, da pred spavanje laku noć nekome velim, ma prosto, da sa nekim delim ove stare dane, zanemoćaću pa šta onda? Ali, 'vala Bogu Svevišnjem, što me dobrotom i ljubavlju neizmernom greje, eto borim se i to odlično. Nemaš razloga za brigu, jer je tvoj Brat silu nevolja i nepogoda strašnijeh pregrmeo i mnogo toga lošeg i nevaljalog, što ga na dobro navede, video. Nesalomljiva cigla, kamen koga samo prava ruka, pravim alatom može klesati, sam ti ja, dragi Brate moj Nikola. Mani sikiraciju! 

Bio sam u mom Užicu pre jedanaest godina. Beše to, neću slagati ako kažem, najtežih mesec dana u mom bezvrednom i običnom, "ovom" životu. Možda je bilo bolje da sam ceo zivot ostao nostalgičan, bolesno nostalgičan i zavistan od iste i bolje, možda, da nisam ni dolazio. Evica još beše živa, a znaš da nju nisu baš nešto voleli i ljubili. Uvek bi neko prebacio "Švabica ga otuđila od nas", "da nju ne upozna ostao bi ovde u selu" i slušao slične neiživljene, malograđanske opaske, iza leđa, koje meni baš i nisu odgovarale. Ali, pusti to. Najgore mi beše, kad pronađoh igračke moga sina Filipa. Setih se svega; u sekundi; ko pred smrt. Sve mi prođe kroz glavu, naše igre, putevi koje sam mu pravio, sve ono što sam mu pravio od kartona stajaše u uglu na tavanu. Srce mi je lupalo… A onda se skamenih! U kutiji koju smo on i ja zajedno sklepali od šperploče pronađoh 800 dinara koje smo počeli da odvajamo kako bi skupili za njegov prvi, pravi mač. Uvek mi je pričao da želi onaj što na rukohvatu ima dva konjanika. Nikada ga nisam pitao gde je to video. Na jednoj novčanici je pisalo "od tate za peti rođendan". Opet, na drugoj "od tatinog druga sa smešnim naočarima". Valjda se i ti sećaš toga. Pravi fudbal, koji sam mu doneo iz Italije, farmerke "Lee Cooper", od kojih je sám napravio bermude, pa je dobio batine od mame, "All Star" patike i, nećeš verovati, bele rukavice, moje, stare, u kojima je glumio golmana. Bio sam okružen jednim drugim, čarobnim, mojim i njegovim vremenom. Plakao sam. Seo sam na betonski pod našeg tavana i uzeo one autiće, životinjice, pribor za crtanje i gledao ih… 

Zaigrao bih se opet rado, ali nemam sa kim; daleko je Filip, toliko daleko da ne znam da li me se više i seća. Setih se kako sam mu pričao o autima, koji iz koje zemlje dolazi; zatim, kako sam mu objašnjavao značenja nekih svakodnevnih pojava, događaja i stvari; petao ga je uvek fascinirao. Bio je ubeđen da on, na njegovom, životinjskom jeziku, svako jutro kaže "Filipe, ustani da ne gubiš vreme". Valjda se drži tog pravila i danas. Pribor za crtanje kao da nije ni otpakovan, kako ga je čedo moje, ikonski čuvao. Rekoh mu jednom da će mu uglomeri, šestari, lenjiri, možda, biti od velikog značaja jer se ljudi po njima mere. Ne bi mu jasno, ali mi pametno dobaci: "Tata, sad sam mali, imaj strpljenja pa mi o tome deklamuj kada malo porastem, bar kada naučim da vozim auto". Onda dođe jedan crni, prokleti auto, koji me doživotno, iznenadno odvoji od njega i pokojne mi Ljubice. 

Sve godine na Golom otoku mi bejahu nekako smešne, dragi moj Nikola. Čudno ti je možda ovo moje kazivanje, ali mi veruj da sam čiste svesti dok ti ovo pišem. Udba nas i danas prati i još su mi smešniji negoli onda, ali… Jesam star, ali ću ga pronaći, dragi moj Nikola, pa neka mi to bude poslednja avantura u životu. Niko me nigde ne čeka, otići ću, čuo sam da je u Južnoafričkoj Republici i naći ću ga. Evo me Nidžo, brate po svakom osnovu, sa vestima koje će te, siguran sam, na plač navesti. Bio sam u Juznoafričkoj Republici; baš kao što sam i obećao. Jedan Brat, Amerikanac, mi je ugodio sastanak sa Bratom iz jedne lože u Johanezburgu. Sreli smo se u Cirihu i on bi iznenađen i voljan pomoći, kao i svaki Brat, kada ču moju priču. 

Ne prođe ni mesec dana, kad evo ti ga on, javi mi se. Ispriča mi da se poprilično angažovao na tome da pronađe moga jedinca i da bi bilo dobro da ja nekako dođem za mesečak dana u Durban, u Južnoafričku Republiku, jer kako reče, tamo se Filip skućio. Dugih mesec dana to beše. Što mi bar ne pronađe njegov broj telefona, pa da ga kontaktiram, da se najavim?! Reče da samo dođem i da je ostalo on odradio onako kako treba. Znaš da se plašim aviona i letenja ali, hvala Bogu, svim srcem zapljeskah kada točkovi aviona dodirnuše pistu aerodroma u Durbanu. Obezbedio mi je smeštaj u hotelu, izvrsnom, čiji je vlasnik takođe jedan naš Brat. Nisam mogao da ne primetim da je pod hotela kao mermerna šahovska tabla. Beše tu još, meni poznatih, detalja, kakvih u Evropi ne možeš, na javnim mestima, baš tako lako videti. Odseo sam i odmah kontaktirao lokalnu policiju, objasnivši im koga tražim i razlog moje posete. Rekoše mi da je osoba čije personalije odgovaraju mom sinu živeo u Durbanu da je još uvek prijavljen, ali da je se pre dve godine odselio u Kejptaun. Za dalje informacije mi dade kontakt telefon policajca iz Kejptauna zaduženog za ta pitanja. Moradoh opet avionim, ali ne bi mi teško i posle dva dana se nađoh u već pomenutom gradu. Potražih policajca, koji je, nećeš verovati, poreklom iz Jugoslavije, tačnije Subotice. Rođen je u Južnoafričkoj Republici, ali su mu roditelji davno, davno otišli iz Jugoslavije. Mađari su po nacionalnosti. Reče mi da će sve učiniti da mi pomogne. 

Prvo sam ga zamolio da me odveze do adrese "Grean Market Squear" gde je se nalazila loža "Acacia". Internetom sam već napravio kontakt sa njima, pa sam obećao da ću se javiti kada dođem u njihov grad. Red je, a i voleo bih da upoznam Braću. Upoznao sam starešinu i sekretara lože. Bili su sumnjičavi i gledali me "čudno". Izmenismo znakove za prepoznavanje, pokazah im moj masonski pasoš pa se raspričasmo. Beše veoma ugodno, ali, primetih, sa dozom nekog čudnog promatranja sa njihove strane. Ispričao sam im šta me je nateralo na putešesvije pod stare dane. Na rastanku me pozvaše na jedan njihov rad koji je za tri dana planiran. Obećah da ću, i pored svih svojih obaveza, sigurno doći, jer to ne bih nikako propustio. Na kraju krajeva, Bratu sa kojim sam se u Cirihu sreo obećao sam da ću svoje regalije poneti. Mađar me obavesti da ću morati da ostanem sigurno sedam dana u gradu i da će on sa sigurnošću pronaći mog sina. Kejptaun jeste veliki grad ali mi ne bi jasno kako to da policija ne može da pronađe nekoga čije podatke i mesto stanovanja već, verovatno, ima. Zagledao sam svakog mlađeg čoveka, belca, ne bih li slučajno u nekome prepoznao sina. Bezuspešno. Prođe prvi dan, zatim drugi, treći… 

Trećeg dana sam otišao na rad u ložu "Acacia". Planirano je primanje novog kandidata. Braća se središe, ogrnuše svoje regalije, ušareneše se i kao đaci, dva po dva uđosmo u veoma, veoma lepo sređenu ložu. Ceremonija je počela. Evo sad drhtim, naježim se kada se, dragi moj Nikola, setim momenta kada je tražilac ušao na vrata. Bio je to moj sin, Filip, krv moja, duša moja… 

Izvini Brate Nikola za ovu mrlju na papiru; plačem... Sva Braća su me gledala, klimajući mi glavom, smeškajući se i pokazujući da budem strpljiv. Svi su znali, znali su moj Nidžo, ali su hteli da me iznenade. Kao drvo što gori kad spremaš pečenicu za Badnji dan, goreo sam od želje da se rad završi, što pre… Ma skočio bih, prekršio sva masonska pravila, koliko me je želja nosila da posle 25 godina zagrlim moga sina, ali, ja sam mason... Kada je ugledao svetlost baci pogled kroz ložu, zastade na momenat na meni, ali produži dalje. Nisam tog momenta znao da li je to uradio zbog mojih regalija, koje nisu kao kod ostale braće, ili je nešto osetio, videvši me. Nije tada, Nidžo, bilo ponosnijeg oca na planeti Zemlji od mene. Ma… ni naš Brat Gete ne bi mogao svim svojim darom da opiše taj osećaj. Moj sin, sa mačem, kakav je oduvek želeo, stoji na par koraka od mene; na početku svoga puta, puta kojim je njegov otac krenuo davno, puta zbog koga je i porodicu izgubio i na kome je naučio da poštuje ljude i njihove vrednosti i mane. Moj sin je postao mason. 

Posle reči besednika, starešina zatvori rad a moj Filip, moj Brat, sve moje, izađe i stade kako bi mu ostala braća čestitala. Starešina mi reče da još malo budem stpljiv i iziđe pre mene. Rukavice mi bejahu mokre. Prvo je počela usna da mi drhti, pa brada, pa onda cela vilica; nisam mogao da se uzdržim i prilazeći mu, zaplakah; kao dete. Brat koji me je držao pod ruku takođe pusti suzu. Filip nije znao šta se dešava. Bože, kasnije mi je rekao da je pomislio kako je to deo rituala… Gledao nas je obadvojicu čudno, malo kao uplašeno. Prišao sam mu na korak; pogledao me je "kao da se znamo" i samo sam mu kratko rekao: "Filipe, sine moj, ja sam". Dragi moj Brate Nikola, imam i unuka; zove se isto kao ja. Nidžo, nema pametnije izreke od one: "Krv nije voda"! Vidiš i sam. A sada, kada sam sve moje želje ispunio, pronašao svetlost i "čuda" doživeo, vraćam se, da u svojoj zemlji, kao da sam na početku, kao da tek ulazim u sobu izgubljenih koraka, nastavim sa svojim zadatkom, kojeg se pre mnogo, mnogo godina, punog srca i božijom voljom, prihvatih. 
Tvoj Brat, jakov.